Исплата туђег дуга – да ли је могуће и када?

Служба

Да ли је могуће прихватити уплату када је трансфер дошао са рачуна лица које није дужник, а произилази из чињенице да платилац плаћа дуг другог лица? Отплата туђег дуга је могућа, или се може безбедно прихватити, без ризика да ће новац морати да се врати.

Отплата туђег дуга

Када извођач касни са плаћањем, главни проблем повериоца је да ли ће и када добити новац који му дугује. Дешава се да трансфер долази не са рачуна дужника, већ од странца. Наслов преноса каже да је то плаћање дужникове обавезе, са јасним назнаком. Дакле, постоји исплата туђег дуга.

Како треба да се понаша поверилац, који прима исплату од лица са којим није закључио уговор и које му није дужник? Може ли да је прихвати? Ако прихвати уплату, да ли ризикује да ће особа која врши уплату тражити повраћај новца за неко време?

Када и када поверилац мора прихватити исплату?

У случају готовинских дугова, повериоца у основи није брига чији ће рачун бити плаћен – све док се дуг отплаћује.

Најчешће је дужник тај који сам плаћа свој дуг и тада нема сумње. Поверилац мора да прихвати такву исплату, дуг ће застарети.

Шта ако уплата долази са рачуна другог лица а не дужника као плаћање туђег дуга? Да ли ће, на пример, банка сматрати да је рата кредита отплаћена ако је плаћена са рачуна недужника? Ако је по основу преноса јасно на шта се и на чији дуг односи плаћање, поверилац може без страха прихватити такво плаћање. Не мора да утврђује да ли дужник зна да је неко платио за њега и да ли је он на то пристао. Ако је дуг већ доспео (тј. рок за његову исплату већ је дошао), поверилац не само да може, већ је чак и дужан да прихвати исплату, чак и ако је лице које плаћа поступило без знања дужника. Ово је због чл. 356 § 2 Грађанског законика.

Ако је новчано потраживање доспело, поверилац не може одбити да прими корист од трећег лица, чак и ако поступи без знања дужника – чл. 356 § 2 Грађанског законика

Пример 1.

Компанија која управља складиштем је продала робу Марији К., са роком плаћања 10. јануара 2019. године, коју Марија К. није платила на време. Дана 5. јануара 2019. године, примљен је трансфер са рачуна Јана В., за износ који одговара дугу Марије К. Назив трансфера је укључивао број фактуре коју је издала Марија К.). Компанија која управља складиштем дужна је да прихвати такву уплату и да је кредитира Мариа К. Ако је уплата примљена пре 10. јануара 2019. (тј. пре доспећа потраживања), велепродајна компанија би могла да прихвати уплату, али не би бити у обавези да то учини. Наравно, са становишта интереса велетрговаца, најбоље решење је увек прихватање плаћања.

"Поверилац не може одбити да прими наплату доспелог новчаног потраживања од трећег лица, чак и ако је поступио без знања дужника. За такво одбијање нема легитимног интереса. Када је реч о новчаним обавезама, то је небитно од коме поверилац добија корист, јер је у интересу повериоца да ту корист добије, јер се само на тај начин испуњава обавеза“.


Пресудом Врховног суда од 11. октобра 2000. године, спис бр. број ИИИ ЦКН 263/00

Може ли платилац захтевати повраћај новца?

Највећи страх од прихватања уплате са рачуна недужника је да ли неће морати да се враћа у будућности. Уосталом, приложник није имао никакве обавезе према лицу коме је платио. Да ли ће тада моћи да тражи новац назад као „неоправдану корист“? Може ли се на овај начин „поништити” отплата туђег дуга?

Тог ризика нема, јер га прописи директно искључују. С једне стране, одредбе дозвољавају, а ако дуг доспева - чак и налажу повериоцу да прихвати плаћање (члан 356. став 2. Грађанског законика). С друге стране – онемогућавају тражење поврата непотребних бенефиција када је лице које је изашло на услугу знало да није дужно да изврши услугу (члан 411. тачка 1. Грађанског законика).

Започните бесплатни пробни период од 30 дана без обавеза!

Поравнања између платиоца и дужника

За повериоца који је примио исплату питања поравнања између дужника и лица које је извршило исплату нису битна. Ово је ствар између ових људи и они треба да одреде између себе правила по којима ће се намиривати отплата туђег дуга.

Најчешће треће лице некоме плаћа дуг због неког правног односа (нпр. уговора) који га повезује са дужником. А аранжмани између трећег лица и дужника одређују да ли и под којим условима трећа страна може тражити од дужника враћање износа плаћеног за њега.

Одредба на коју се овде може позвати је чл. 518 Грађанског законика. Указује на случајеве у којима треће лице које отплаћује повериоца стиче отплаћени дуг до износа извршене исплате – односно постаје „нови поверилац“ за дужника и може да захтева исплату од њега.

То показује да ће лице које отплаћује повериоца постати „нови поверилац“ за дужника ако су заједнички испуњена два услова:

  • приликом отплате поступио уз сагласност дужника ради преузимања права повериоца;

  • сагласност дужника мора бити у писаној форми под претњом ништавости.

Тек тада ће лице које врши исплату „заменити” старог повериоца и моћи ће да захтева исплату од дужника по овом основу. Отплата туђег дуга „претвара” једног повериоца у новог.

„Члан 356 став 2 Грађанског законика каже да ако је новчано потраживање доспело, поверилац не може одбити да прими исплату од трећег лица, чак и ако је то лице поступило без знања дужника.Плаћање које ова одредба узима у обзир приписује се у корист дужника. Његов ефекат је гашење дужникове обавезе у оквиру износа који је исплаћен повериоцу. Треће лице по правилу плаћа туђ дуг због правног односа који има са дужником. Ако треће лице није стекло наплаћено потраживање, његов регрес према дужнику намирује се правним односом између њега и дужника због којег је извршена исплата. Међутим, када треће лице није стекло отплаћени дуг, а истовремено између њега и дужника не постоји правни однос, право на намирење између трећег и дужника за његово испуњење је потраживање за враћање неоснованог дуга. обогаћење."

Пресудом Врховног суда од 03.03.2017.године, спис бр. бр.И ЦСК 255/16

Исплата туђег дуга – плата за рад

Ако послодавац има финансијских проблема и касни са исплатом зарада својим запосленима, може ли њихове плате да исплаћује неко друго лице, а не послодавац? Да ли ће таква „исплата” значити да послодавац више не мора да исплаћује заостале зараде запосленима јер их је неко други исплатио за њега? Да ли је исплата туђег дуга у виду накнаде за рад законита?

Испоставило се да не; на накнаду за рад не примењују се одредбе које дозвољавају трећем лицу да плати за дужника – према пракси Врховног суда. посебне карактеристике накнаде, односно накнаде за рад (чл. 356 ст. 1 ГЗ) и начела радног права (чл. 300 Законика о парничном поступку), посебно заштите накнаде за рад, искључују њихово апликација.

Плате запослених исплаћује послодавац. Не може, на пример, да се договори са другом компанијом да ће исплаћивати плате својим запосленима.

„Извршење трећег лица може изазвати озбиљне компликације у међусобним односима три субјекта: повериоца (запосленог), дужника (послодавца) и трећег лица. У вези са забраном одрицања од накнаде за рад (чл. 84. Закона о раду), ограничавањем могућности одбитка од накнаде (чл. 87. и даље да чл. 356 § 2 Грађанског законика не може да се примењује на накнаду за рад запосленом по основу уговора о раду.

Пресудом Врховног суда од 13.03.2014.године, спис бр. бр.И ПК 157/13