Појединачно решење од 13. маја 2011, спис бр. ИТПП3 / 443-56 / 11 / ЈК, директор Пореске коморе у Бидгошћу

Пореска Служба

Појединачно решење од 13. маја 2011, спис бр. ИТПП3 / 443-56 / 11 / ЈК, директор Пореске коморе у Бидгошћу

Надлежни орган није могао да се сагласи са ставом Подносиоца захтева јер је у пријави наведено да је једини услов за коришћење електронског преноса рачуна претходно одобрење овог начина слања рачуна од стране примаоца фактуре – став Предузећа треба сматрати нетачним.

На основу чл. 14б § 1 и § 6 Пореске уредбе од 29. августа 1997. (тј. Зборник закона из 2005. године, бр. 8, тачка 60, са изменама) и § 2 и § 4 Уредбе министра финансија од 20. јуна , 2007. о овлашћењу за давање тумачења пореског закона (Зборник закона бр. 112, тачка 770 са изменама), директор Пореске коморе у Бидгошћу, у име министра финансија, наводи да је став Компаније изнети у пријави од 01.03.2011.године (датум пријема 09.03.2011.године) допуњеној дописом од 29.03.2011.године за појединачно тумачење одредаба пореског закона у погледу пореза на додату вредност у оквиру могућности пореског одбитка на основа фактура послатих мејлом – нетачна.

ОПРАВДАЊЕ

Дана 09.03.2011.године поднета је пријава за појединачно тумачење одредби пореског закона у вези са порезом на додату вредност у оквиру могућности пореског одбитка по основу фактура послатих е-маилом.

Следећи будући догађај је представљен у овом предлогу.

У оквиру свог пословања, подносилац захтева обавља низ трансакција које су документоване фактурама са ПДВ-ом. У вези са наведеним, у складу са одредбама Закона о ПДВ-у, Предузеће је у обавези да издаје и прими велики број рачуна. Предузеће је до сада, као прималац, добијало само копије испостављених рачуна е-поштом, док је оригинал Предузећу слао традиционалном поштом. Горе наведени модел доставе фактура је, према подносиоцу захтева, веома неефикасан, скуп и дуготрајан за обе стране у трансакцији. Пошта често губи рачуне. Тренутно, неки од извођача Подносиоца пријаве разматрају могућност слања оригиналних фактура продаје путем електронске поште као прилога е-маилу у ПДФ формату. Оригинални рачуни би се стога слали Подносиоцу пријаве путем електронске поште, а затим би Предузеће штампало примљене рачуне и чувало их у папирном облику.

Стога је постављено следеће питање.

Да ли фактуре са ПДВ-ом које Подносилац захтева добија као прилог е-маилу у ПДФ формату, а које нису електронске фактуре са електронским потписом, а затим одштампане и ускладиштене у папирној форми, представљају основ за смањење износа ПДВ-а који се дугује уносом пореза у месецу у коме компанија добије е-маил са прилогом који садржи фактуру послату на овај начин...

Положај подносиоца захтева.

По мишљењу Подносиоца пријаве, ПДВ фактуре које Предузеће добија као прилог е-маила, у ПДФ формату, а које нису електронске фактуре са електронским потписом, затим штампане и чуване у папирној форми, дају му право на умањење износа. ПДВ-а наплаћеног пореза у месецу у коме је Компанија примила е-маил са прилогом који садржи фактуру послату на описани начин.

Заинтересована страна указује да домаћи законодавац не изражава своје мишљење у чл. 106 сец. 1 Закона о порезу на добра и услуге о потреби да обвезници ПДВ-а издају рачуне на папиру. Сходно овој одредби, обвезници из чл. 15, дужни су да издају рачун у којем се посебно наводе продаја, датум продаје, јединична цена без пореза, пореска основица, пореска стопа и износ, висина дажбине и подаци о обвезнику и купцу, под условом став 2. 2, 4 и 5 и чл. 119 став. 10 и чл. 120 став 16. Закона. У уметности. 106 сец. 1, законодавац се не изјашњава о форми фактуре. Језичко тумачење наведене одредбе не спречава да се рачуни издају и у непапирној форми. Посебно треба признати да употреба израза од стране законодавца не ограничава делокруг регулисања наведене одредбе на фактуре на папиру. Правилником министра финансија од 17. децембра 2010. године о слању рачуна у електронској форми, правилима њиховог чувања и поступку стављања на располагање пореском органу, односно органу фискалне контроле (Законски лист бр. 249, тачка 1661) се наводи да се фактуре могу слати, укључујући и да буду доступне у електронској форми у било ком електронском формату, под условом претходног одобрења овог начина слања фактура од стране примаоца фактуре. Штавише, сходно чл. 233 и 234 Директиве 2006/112 / ЕЗ, државе чланице не могу ограничити могућност састављања и слања рачуна у електронској форми само на ситуације у којима ће се и ти рачуни чувати у електронском облику. По мишљењу подносиоца захтева, коришћење фактура које су стране у трансакцији штампале на папиру и чувале у овој форми не умањује сигурност правног промета у односу на ситуацију када су фактуре од самог почетка у папирној форми и пренети примаоцу у овом облику. Наведено је потврдио Врховни управни суд у Варшави пресудом од 20. маја 2010. године, спис бр. акт И ФСК 1444/09 којим се потврђује право на израду фактура у непапирној форми, која није опремљена електронским потписом, а затим штампана од стране обе стране у трансакцији у папирној форми (или постојање овог права), а самим тим и право купца који је примио и штампао такву фактуру за одбитак пореског ПДВ-а. Пресуда Врховног управног суда од 3. новембра 2009. године (број предмета И ФСК 1169/06) такође подржава прихватљивост слања рачуна електронским путем и чувања на папирном носачу.

У светлу важећег правног статуса, став подносиоца захтева о правној оцени приказаног будућег догађаја сматра се нетачним.

На основу чл. 86 сец. 1 Закона од 11. марта 2004. године о порезу на добра и услуге (Зборник закона бр. 54, тачка 535, са изменама), у даљем тексту Закон, у мери у којој се добра и услуге користе за обављање опорезивих делатности. , порески обвезник из чл. 15, има право да умањи износ пореза који се плаћа за износ претпореза, сходно члану 22. 114, чл. 119 став. 4, чл. 120 став 17. и 19. и чл. 124. На основу ст. 2. наведене одредбе, на износ претпореза се примењују одредбе ст.2. 3-7:

збир износа пореза наведених у фактурама које је порески обвезник примио:

за куповину добара и услуга, потврђивањем аванса (аконтација, депозит, рата), ако су у вези са настанком пореске обавезе, од налогодавца за промет добара који су предмет уговора о комисији

узимајући у обзир попусте наведене у чл. 29 сец. 4; у случају увоза робе - збир пореских износа који произилазе из царинског документа и увозне декларације, сходно тачки 5; паушални повраћај пореза из чл. 116 сец. 6; износ дугованог пореза на увоз услуга, износ дуга на промет добара за који је купац порески обвезник и износ дуга на набавку добара унутар Заједнице; износ пореза на увоз добара - у случајевима из чл. 33а. На основу чл. 106 сец. 1. Закона, обвезници из чл. 15, дужни су да издају рачун у којем се посебно наводе продаја, датум продаје, јединична цена без пореза, пореска основица, пореска стопа и износ, висина дажбине и подаци о обвезнику и купцу, под условом став 2. 2, 4 и 5 и чл. 119 став. 10 и чл. 120 став 16.

Као што се види из наведеног, порез наплаћен на купљена добра и услуге произилази из фактура које је порески обвезник примио. Истовремено, право на одбитак зависи од тога да порески обвезник прими рачун у складу са условима и поступком предвиђеним одредбама пореског закона.

У складу са одредбама § 3 сец. 1-3 Уредбе министра финансија од 17. децембра 2010. године о преносу рачуна у електронској форми, правилима њиховог чувања и поступку стављања на располагање пореском органу, односно органу фискалне контроле (Зв. број 249, тачка 1661), у даљем тексту пропис, рачуни се могу слати, укључујући и доступни, у електронском облику у било ком електронском формату, уз претходно одобрење овог начина слања рачуна од стране примаоца рачуна. Прихватање или повлачење може бити изражено у писаној или електронској форми. Ако прималац одустане од прихватања фактуре, издавалац рачуна губи право да том примаоцу шаље рачуне у електронском облику од наредног дана од дана када је примио обавештење примаоца о одустајању од прихватања, осим ако се стране не договоре о различит датум када издавалац губи право на слање рачуна у електронском облику, али не дуже од 30 дана. С друге стране, у складу са ставом 4 Уредбе, фактуре се могу слати у електронској форми, под условом да се обезбеди аутентичност порекла и интегритет садржаја фактуре.

Међутим, у складу са § 2 сец. 1. уредбе, кад год се пропис односи на:

аутентичност порекла фактуре - то значи сигурност у погледу идентитета добављача робе или пружаоца услуга или издаваоца фактуре; интегритет садржаја фактуре – то значи да подаци који треба да буду уврштени у фактуру нису промењени у фактури. У складу са одредбама § 2 сец. 2 Уредбе, аутентичност порекла и интегритет садржаја рачуна се чувају, посебно када се користе:

сигуран електронски потпис у смислу чл. 3 тачка 2 Закона од 18. септембра 2001. о електронском потпису (Зборник закона бр. 130, тачка 1450, са изменама), оверен важећим квалификованим сертификатом или електронском разменом података (ЕДИ) у складу са Европским споразумом модел електронске размене података, ако је закљученим уговором који се односи на ову размену предвиђена примена поступака којима се гарантује веродостојност порекла фактуре и интегритет њених података. Поред тога, у складу са § 6 Уредбе, рачуни послати електронским путем чувају се рашчлањени на периоде поравнања на било који начин који обезбеђује:

аутентичност порекла, интегритет садржаја и читљивост ових рачуна од тренутка њиховог издавања до истека рока застарелости пореске обавезе; лако их је пронаћи; порески орган или орган пореске инспекције на захтев, у складу са посебним прописима, непосредан приступ фактурама. Дакле, наведеним одредбама уредбе дефинисан је начин и услови за слање рачуна у електронској форми и правила за њихово чување и објављивање надлежним органима. Тренутно, порески обвезник није обавезан да примењује посебне процедуре које обезбеђују аутентичност и интегритет електронских фактура – ​​систем безбедног електронског потписа и електронске размене података (ЕДИ). Одредбама уредбе није прецизиран електронски формат у којем се електронска фактура може слати, па се може слати и у ПДФ формату, уз могућност слања и фактура издатих у папирној форми и посланих е-маилом. . Такође треба истаћи да се, по правилу, рачуни могу слати у електронском облику, под условом да се обезбеди аутентичност порекла и интегритет садржаја рачуна. Аутентичност порекла значи сигурност у погледу идентитета добављача робе или пружаоца услуге или издаваоца рачуна, док интегритет садржаја значи да подаци који треба да буду укључени у фактуру нису промењени у фактури. Истовремено, наглашено је да ће предметне карактеристике фактура бити сачуване у односу на фактуре које се шаљу у електронској форми у случају коришћења безбедног електронског потписа, верификованог путем важећег квалификованог сертификата или електронске размене података (ЕДИ). . Наведени начини обезбеђивања карактеристика фактуре у питању су само пример обрачуна, што значи да порески обвезник може користити било које друго средство за обезбеђење аутентичности и интегритета фактуре.

Треба нагласити да је за коришћење електронског преноса рачуна потребно претходно одобрење примаоца за овај начин преноса овог документа. С друге стране, ако се акцепт повуче, издавалац рачуна губи право да пошаље потврду о пријему рачуна од наредног дана од дана када је од примаоца примио обавештење о повлачењу акцепта. Због чињенице. да процес припреме података, њихове провере и коначно издавања рачуна може у неким предузећима, нпр. због значајног степена аутоматизације ових активности, отежати или онемогућити брзо узимање у обзир повлачења прихватања за електронско фактурисање, странке може одлучити о другом датуму за губитак права на слање електронских рачуна у случају одустајања од прихватања, све док није дужи од 30 дана.

Дакле, стране у трансакцији морају да се договоре о начину слања рачуна у електронском облику због потребе испуњавања техничких захтева (нпр. одговарајући софтвер или електронско рачуноводство) и организационих захтева, како на страни добављача тако и на страни примаоца, тако како би се обезбедио исправан начин чувања фактура.

Укратко, треба истаћи да ће, по правилу, Предузеће моћи да прима фактуре од својих извођача послате е-поштом у формату наведеном у пријави без коришћења безбедног електронског потписа. Међутим, услов за коришћење електронског преноса рачуна биће да порески обвезници који врше такав пренос гарантују аутентичност порекла и интегритет садржаја фактура, а не само претходно одобрење овог начина слања рачуна од стране примаоца рачуна. фактура. Такође треба напоменути да ће Подносилац захтева бити у обавези да чува примљене фактуре, рашчлањене на периоде поравнања, на било који начин обезбеђујући аутентичност порекла, интегритет садржаја и читљивост ових рачуна од тренутка њиховог издавања до истека рока важења. рока застарелости пореске обавезе, лако их пронаћи и пореском органу или органу фискалне контроле на захтев, у складу са посебним прописима, непосредан приступ фактурама. Дакле, право на смањење излазног пореза зависиће од испуњености свих услова за рачуне који се шаљу у електронском облику.

С обзиром на наведено, због чињенице да се локална власт није могла у потпуности сагласити са ставом Подносиоца, јер је у пријави наведено да је једини услов за коришћење електронског преноса рачуна претходно прихватање овог начина слања рачуна. фактуре примаоца фактуре - позицију Компаније треба сматрати нетачним .

На крају, треба истаћи да одлуке Врховног управног суда које се наводе у садржини поднете пријаве не могу утицати на оцену предметног питања. Указује се да Устав Републике Пољске у свом поглављу ИИИ прецизира затворени каталог извора универзално обавезујућег права. Он не даје такву снагу за судске одлуке, укључујући и пресуде управних судова, пошто у Пољској не постоји систем судских преседана. У вези са наведеним, не негирајући наведене пресуде, као драгоцен извор за указивање на правце за тумачење порескоправних норми, треба напоменути да је обавезујућа снага пресуда ограничена на случајеве у којима су донете. Проистиче и из садржине чл. 153 Закона од 30. августа 2002. године, Закона о поступку пред управним судовима (Зборник закона бр. 153, тачка 1270, са изменама и допунама), којим се утврђује да су правна оцена и назнаке о даљем поступку изражене у одлуци суда обавезујуће. у овом случају суд и орган на чије је поступање или нечињење уложена жалба. Дакле, судске пресуде се доносе у конкретним случајевима и тичу се само оних предмета у којима су донете. Такође треба нагласити да су наведене пресуде донете у различитом правном статусу, како на националном, тако и на нивоу ЕУ.

На крају, треба истаћи да процена исправности примењеног метода (система) електронског преноса рачуна и испуњености услова за обезбеђење аутентичности порекла и интегритета садржаја послатих рачуна захтева специјалистичко знање. Дакле, ова процена ће бити могућа надлежном пореском органу или органу пореске инспекције у току пореске или фискалне инспекције, јер је поступак за давање појединачног тумачења, сходно чл. 14б § 1 Закона о порезу, заснива се искључиво на тумачењу пореског закона. Ове одредбе – као што је горе наведено – не дефинишу посебне техничке захтеве у овом погледу, тако да ће свако техничко решење, све док гарантује усклађеност са захтевима пореског закона, бити исправно. Истиче се и да локална власт, приликом издавања тумачења, не располаже одговарајућим алатима, укључујући и оне наведене у тачки ИВ Пореског правилника, који би омогућили вођење поступака у којима би стекао специјалистичка знања.

Тумачење се односи на будући догађај представљен од стране подносиоца захтева и правни статус који је био на снази на дан издавања тумачења.

Против оваквог тумачења пореског закона странка има право да уложи приговор због његове несагласности са законом. Жалба се подноси Покрајинском управном суду у Гдањску, Ал. Звициества 16/17, 80-219 Гдањск, након претходног писменог захтева органа који је дао тумачење у року од 14 дана од дана када је подносилац притужбе сазнао или могао да сазна за његово издавање до отклањања повреде закона - чл. 52 став 3 Закона од 30. августа 2002. Закона о поступку пред управним судовима. Подноси се тужба Војводском управном суду (у два примерка чл. 47. нав.Закона) у року од тридесет дана од дана достављања одговора органа на захтев за отклањање повреде закона, а ако орган није одговорио на захтев, у року од шездесет дана од дана подношења захтева ( члан 53 став 2 поменутог закона).

Жалба се подноси преко органа чије је поступање или нечињење предмет притужбе (члан 54. став 1. горе наведеног закона) на адресу: директор Пореске коморе у Бидгошћу, Национална канцеларија за пореске информације у Торуњу, ул. . Св. Јакуба 20, 87-100 Торун.

директора Пореске коморе у Бидгошћу